Глава II садржи елементарну поуку о латинским простим и сложеним вокалима.
Сложени вокали – дифтонзи – изискују нарочиту пажњу. Ученицима су представљена три главна латинска дифтонга: ae, oe, au. Остале не треба спомињати у раној фази учења.
С друге стране, важно је нагласити специјалну природу дифтонга: зато их уџбеник представља као сложене вокале сачињене од два елемента сливена у једно. Наставник притом треба да зна шта се постиже с том формулацијом.
Што се тиче дифтонга au, сливеност ће значити да a и u заједно чине један вокал. Практична последица овога долази у облицима попут audiō или pauperēs, код којих акценат мора пасти на a, не на u, јер је само a слоготворни део дифтонга. (Да дифтонг не даје два слога, то ће се изричито рећи у Глави III. Ако пак устреба објашњење како au може да не даје два слога, ту можда вреди споменути енглеске речи као out или powder, које садрже дифтонг [aw] сасвим сличан латинском.)
Исто ће важити за дифтонге ae и oe – али под условом да ђаци уче по реституисаном (»класичном«) изговору, где ae гласи [aj] и где oe гласи [oj]: сливеност ће овде, као и код au [aw], значити да дифтонг има два дела, од којих слоготворни претходи неслоготворном.
Међутим, ако ђаци уче по неком од традиционалних изговора, за њих ће сливеност дифтонга ae и oe значити нешто друго: ситуацију где два вокала чине један тако што пишемо два а изговарамо само један.
Неутралност формулације »сливено у једно« треба да омогући наставнику да, свестан свега овога, прећути проблем, бар у почетку. Знаће се да латински има, поред простих, још и три »сливена« вокала, да се ови зову дифтонзи, да се пишу и изговарају тако и тако, да су по квантитету увек дуги – и то ће бити довољно.
Сложени вокали – дифтонзи – изискују нарочиту пажњу. Ученицима су представљена три главна латинска дифтонга: ae, oe, au. Остале не треба спомињати у раној фази учења.
С друге стране, важно је нагласити специјалну природу дифтонга: зато их уџбеник представља као сложене вокале сачињене од два елемента сливена у једно. Наставник притом треба да зна шта се постиже с том формулацијом.
Што се тиче дифтонга au, сливеност ће значити да a и u заједно чине један вокал. Практична последица овога долази у облицима попут audiō или pauperēs, код којих акценат мора пасти на a, не на u, јер је само a слоготворни део дифтонга. (Да дифтонг не даје два слога, то ће се изричито рећи у Глави III. Ако пак устреба објашњење како au може да не даје два слога, ту можда вреди споменути енглеске речи као out или powder, које садрже дифтонг [aw] сасвим сличан латинском.)
Исто ће важити за дифтонге ae и oe – али под условом да ђаци уче по реституисаном (»класичном«) изговору, где ae гласи [aj] и где oe гласи [oj]: сливеност ће овде, као и код au [aw], значити да дифтонг има два дела, од којих слоготворни претходи неслоготворном.
Међутим, ако ђаци уче по неком од традиционалних изговора, за њих ће сливеност дифтонга ae и oe значити нешто друго: ситуацију где два вокала чине један тако што пишемо два а изговарамо само један.
Неутралност формулације »сливено у једно« треба да омогући наставнику да, свестан свега овога, прећути проблем, бар у почетку. Знаће се да латински има, поред простих, још и три »сливена« вокала, да се ови зову дифтонзи, да се пишу и изговарају тако и тако, да су по квантитету увек дуги – и то ће бити довољно.
No comments:
Post a Comment