О употреби слова Ј у латинском

Зашто се у новом уџбенику користи слово J, којег у латинском обично нема?

Кратак одговор гласи: зато што је ученицима лакше тако. Дужи одговор следи.

Један разлог одлуци да се вратимо писању са j лежи у томе што су тако писана два главна латинска речника у нас: Ђорђевићев и Дивковићев. Шта год мислили о томе, нема изгледа да они буду одмењени у скоријој будућности. Све дотле, разумно је да латински правопис у школи буде сагласан тим меродавним приручницима.

Други разлог је овај. У новом уџбенику елиминисано је овештало учење о дужинама »по природи« и »по положају«. Наместо тога дато је истинито учење о слоговима и слоговном квантитету. Ту се формулишу и правила разграничавања слогова, а да би се ово постигло без излишних компликација, упутно је служити се правописом који недвосмислено казује шта јесте а шта није вокал.

С тим у вези, ево и у чему је олакшање које смо најпре споменули.

Наставници знају да се у учионици скоро увек нађе ђака (и то махом добрих) који читају реч ius као ијус и iam као ијам. Откуд им та грешка? Отуда што је логично тако читати: на хартији, ius је као нпр. pius, а iam је као piam, па ђак несвесно претпоставља да ће и гласити слично. Али ако се послужимо словом j, тешкоће више нема: нико неће погрешити са jus и jam.

Шире гледано, незгода је у томе што, кад слову i доделимо не само улогу вокала већ и консонанта (прецизније: полувокала), тиме доводимо у питање бројање слогова у речима. Ово не прави тешкоће само почетницима већ и напреднијима, понекад и зналцима. Јесте ли, на пример, знали да се у римском имену Gaius броје три слога, а у компаративу maius само два? Или да у придеву abiectus има три слога (ab.iec.tus), а у abiegnus четири (a.bi.eg.nus)? То све бива јасно чим напишемо Gaius са i а majus са j, и abjectus са j а abiegnus са i.

Слова j и v одавно у латинском имају намену коју знамо. Од XVI века, наиме, усталио се обичај да уместо iuuenis, cuius, cuiuis (што је стари римски начин) пишемо juvenis, cujus, cuivis. Употребом тих тада нових слова отклоњена је стара мана латинског писма, на коју су указивали и сами Римљани: бркање полувокала с вокалима.

Касније, у XIX веку, стари римски правопис без j и без v почео се местимице враћати у специјалне публикације, пре свега у научна издања античких писаца, ради аутентичности.

Најзад се широко примио па и у многе школе доспео хибридни правопис какав добро познајемо: без засебног j поред i, али са засебним v поред u. То решење, и поред стечене навике, остаје по себи чудновато, јер је половично. Широка примена хибридног правописа објашњава се не само (полу)угледањем на Римљане, већ и тиме што он погодује матерњим навикама неких народа – нарочито Италијана, али и Румуна, донекле и Шпанаца – којима је са специфичних разлога најпаметније да бар у почетку не терају ђаке на разликовање j од i у латинском.

Међутим, наша ситуација је скроз друкчија: њу треба узети у обзир, а не преузимати без промишљања обрасце са стране.